Према народном казивању, прво одељење првог разреда у Бањи почело је са радом 1874. године у приватној кући, а учитељ је био приучени црквењак из бањске цркве. У школу су у почетку уписивани ученици из имућнијих породица без обзира на старост. Обавеза ученика била је да у слободно време копају јаме за дрворед кестенова који је красио прилазни пут од Железничке станице па све до центра Врањске Бање (нажалост, предивни дрворед који је био лепо обележје и симбол овога места, посечен је , због „уређења прилаза“, због бесправне набавке огрева или је страдао под ударима ветра). Наиме, такав рад ученика с правом се сматрао великим наметом, али је био услов за похађање школе. У историјату школе који је писан 1960. године, наведено је мало другачије народно казивање: „Према казивању страријих људи, одмах после ослобођења од Турака 1878. године, основана је прва школа у Врањској Бањи. У ближој и даљој околини других школа није било, тако да су деца из Првонека, Сливнице, Дуге Луке, Изумна, Леве Реке, Топлаца, Кумарева, Бујковца и из других удаљенијих места похађала школу у Врањској Бањи“. Одлуком да школа буде постављена у тадашњем селу Бањи, показана је намера да Бања, без обзира што је у то време имала мање становника од неких других села (Топлац), у будућности буде административни центар за околна насеља. Пошто није било зграде за потребе школе, настава је извођена у кући Стојана Ноцића. Школа је имала једно одељење првог разреда у коме је било око педесетак ученика.

Званично, према документима из Архива Србије, Министар просвете и црквених послова , дописом бр.18758 од 17.11.1890.године, одобрио је почетак рада школе у Бањи. Притом је за првог учитеља именовао Стевана Стевановића. Следи борба мештана за школски простор. Министарство одобрава да се привремено, за потребе наставе, адаптира бивша општинска судница. Како она није испуњавала ниједан од критеријума за рад школе, била је прелазно решење до изградње прве школске зграде. Након дужих преговарања на релацији Општина - Министарство просвете, дошло се до одлуке о изградњи прве школске зграде у Врањској Бањи. Изграђена је 1892. године и примила је прве ђаке. Први учитељи, поред уобичајених обавеза у настави, имали су и свету дужност, отклањање последица робовања под Турцима и примитивног начина живота. Ова школска зграда била је једина за ученике из суседних села све до 1945. када се отварају четворораздерне школе у Топлацу (где се школа организовала и много раније), 1946. у Изумну, 1948. у Бујковцу, 1949. у Левој Реци и Кумареву.Отварањем ових школа организована је редовна настава. У каснијим годинама, због систематског уништавања српског села и због миграције становништва, неке од ових школа остају са све мањим бројем ученика, а неке и без ученика. За то време, због повећаног броја ученика у Бањи и због недостатка простора, хотел „Гранд“ бива уступљен школи на трајно коришћење.Након тога, 1946. године отворена је непотпуна гимназија (Прогимназија) са једним одељењем, а 1950. спојена је са четвороразредном школом чиме је основана Осмолетка. Не треба посебно помињати да услови за рад у то време нису били ни близу задовољавајућих, да је било много проблема у организовању наставе, али се на њих, у прво време, није много обраћала пажња. Како се нису могли решити стални проблеми у организовању наставе у старој школској згради и хотелу „Гранд“, кренуло се у изградњу нове школске зграде. Изградња је текла траљаво и споро, а услови за рад у старим зградама били су неподношљиви (као што је то данас у сеоским одељењима),па се нестрпљиво чекало на нови објекат. Радови су, по одлуци из 1958.године , започели 1963. године, а завршени су 1968. године.

Школа се најпре звала једноставно Школа у Бањи. На почетку XX века добија назив "Краљица Драга", али на кратко време, док не добије назив "Цар Душан" који остаје све до краја Другог светског рата.

Данас се школа у Бањи зове „Предраг Девеџић“, по дечаку из Врањске Бање који је трагично настрадао у Другом светском рату на Сремском фронту.

Ова, у то време новосаграђена зграда, садашња је зграда школе са 18 учионица и свим пратећим просторијама. Зграда је добила централно грејање за које је коришћена врела вода са термалних бањских извора. Од тада креће осавремењивање наставе и квалитетнији рад са децом уз примену свих новина на српској педагошкој сцени.